- Протојереј Радомир Поповић - + КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ - 2. део +

+ ТУРСКО РОПСТВО +
Време туркократије траје 4 или 5 векова,и то је најдуже ропство Срба у њиховој
исторттји под иноверним освајачем. За многе то време још увек траје, а за неке
(који су примили ислам) неће се никада ни завршити. Цариград и Византија су пали
1453. год., пала је Бугарска, а затим Српска деспотовина 1459. године са падом
Смедерева, Босна 1463, Херцеговина 1482, Црна Гора нешто касније, 1499. године.
Српска православна црква је делила судбину свог народа у та времена која су
означена као "љута и напрасна", и када су "живи завидели мртвима" У Отоманском
царству -верској исламској држави, Срби су били у сваком погледу обесправљена
раја Плаћали су харач (порез) за право на живот у исламској држави.
Што се тиче Цркве, за њу је наступило дугорочно нередовно стање. Последњи
патријарх који се помиње јесте Арсеније II. Сабор епископа се није могао редовно
састајати, избор патријарха је био просто немогућ. Тешко стање илуструје понеки
кратак запис:
"Туга обузе народ на земљи и наста сеча хришћана какве није било никада." Или:
"Турци као крилате змије летијаху палећи села и градове..., а цркве и градове
разорише..." Хришћанско становништво се спасавало од Турака добрим делом сеобама
на север и на запад, преко Саве и Дунава. На територији суседне Аустрије ствара
се војна граница, коју чине православни Срби као живи зид између Отоманског
царства и римокатоличке Аустрије, која такође није била наклоњена Србима као
"шизматицима", односно православнима. У сеобе су заједно са народом ишли монаси
и свештеници, носећи највеће националне и духовне драгоцености које су се могле
понети из старе отаџбине. Ношене су мошти Срба светитеља, књиге, иконе, црквени
сасуди, и украси... Северно од Саве и Дунава настају нови духовни центри за
православне Србе -манастири и цркве. Поред оних који су већ постојали у Банату
као што су манастир Месић и Златица, настају манастири Базјаш, Бездин, Свети
Ђорђе. На обронцима Фрушке горе у Срему манастири: Гргетег (задужбина "Змај
Огњеног Вука" - Вука Гргуревића Бранковића), Фенек (мајка Ангелина), Хопово,
Дивша, Крушедол, Шишатовац (оснивају га избегли монаси Жиче). У Славонији у 16.
веку ничу Ораховица, Пакра, Лепавина и Марча; у Горском котару - Гомирје, у
Банији - Комоговина.
Треба рећи да доласком Турака Пећка патријаршија није званично укинута.
Наступило је само нередовно стање, које користи Охридска архиепископија, тиме
што постепено под своју духовну надлежност преузима већину епархија Пећке
патријаршије. То је чињено не без знања, па чак и помоћи, Турака и саме
Цариградске патријаршије у Константинопољу (Цариград, Фанар - где је било
седиште патријарха и грчког живља). Нарочито је на томе радио, уз помоћ ове
патријаршије, охридски архиепископ Прохор (1525. и 1528). Овоме се енергично
успротивио смедеревски митрополит Павле - Павле Смедеревац, који је чак успео да
привремено обнови, додуше, само накратко, Пећку патријаршију и да се прогласи за
патријарха. Он је, међутим, на два сабора у Охриду 1532. и 1541. год., био
осуђен и протеран.
Има података да су многи Срби, православни хришћани, примали ислам, углавном из
нужде, да би лакше поднели тешко ропство и да би евентуално сачували привилегије
које су имали. Зато песник и каже: "потурчи се плахо и лакомо..." Тешко је било
трпети понижења, прогоне и обесправљеност. Наш народ је посебно тешко подносио
"данак у крви", узимање здраве мушке деце и одвођење у Турску на школовање и
преверавање. Од њих су стваране елитне турске јединице јаничара које су највеће
зло наносиле управо хришћанима од којих су и сами потекли. У народу је веома
јасна изрека: "Потурица, гори од Турчина".
+ ОБНОВА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ +
Обновљена Пећка патријаршија под Турцима постојала је дуже од две стотине година
(1557-1766). Иако само привремено пропао, покушај Павла Смедеревца у обнављању
Пећке патријаршије ипак није био узалудан.
Срби у тренутку велике моћи Отоманског царства нису могли обновити државу, и то
им неће поћи за руком још дуго. Подручје српских земаља на Балкану није више
било периферија: одавде су кретали турски походи у даља освајања Европе. Турци
су то добро зналг и зато нису изазивали Србе, а посебно су хтели добре односе са
Српском црквом. Зато, уз турску сагласност долази до обнављања Пећке
патријаршије. Кључну улогу у том послу одиграо је велики везир Мехмед (Мухамед)
Соколовић, потурчени Србин из села Соколовића код Вишеграда, васпитаник
манастира Милешеве, који је у познатом "данку у крви" као дете одведен у Турску
и тамо примио ислам. Напредовао је у служби као потурчењак и постао велики везир
(први министар). Његовом помоћи Патријаршија је обновље на 1557. год., а први
патријарх сада обновљене патријаршије постао је његов брат Макарије Соколовић
(1557-1571). За Србе и њихову Цркву то је велии догађај. Пећка патријаршија је
сада духовно објединила све српске етничке просторе, па чак и шире (делови
Бугарске и Угарске). Обновљене су и основане нове епархије којима су обухваћени
и расељени Срби: Требињска у манастиру Тврдошу, Пожешка у Славонији, Марчанска,
Јенопољска, Вршачка, Будимска, пре тога Сремска... Било је укупно око 40
епархија на широком простору од Будима до реке Дрима у Албанији и од западне
Бугарске до Јадранског мора.
Положај хришћанске цркве сада је био лакши. Дозвољена је обнова и изградња нових
цркава и манастира. Подигнута је из темеља пећка припрата и потом живописана.
Живописана је грачаничка припрата, изграђени су овчарско-кабларски манастири.
Положај српског патријарха био је сличан положају цариградског патријарха у
Фанару. Он је постао "милетбаша" (вођа народа, етнарх) са великим и световним
овлашћењима према хришћанским поданицима. Предлагао је на Порти избор
митрополита и епископа, пресуђивао је спорове међу свештеницима, убирао порез од
народа за годишњи данак султану, решавао брачне спорове у хришћанским
породицама, имао право наслеђа код оних који умру без законитих наследника
(право кадуцитета). Углед патријарха пред Турцима, а и у народу, био је велики.
Патријарх је путовао по народу јашући на коњу у свечаној пратњи. Догодило се да
у турском ропству, када Срби нису имали државу и световне владаре, њихову улогу
по нужди на себе преузме Црква, односно српски патријарх.
+ УСТАНЦИ ПРОТИВ ТУРАКА +
Сви патријарси из породице Соколовић неговали су добре односе са Турцима. Али
патријарх Јован Кантул (1592-1613) мења такав став, јер је народ на простору
Пећке патријаршије, без обзира на нешто лакши положај под Турцима, схватио да је
ипак у ропству. Тежње ка коначном ослобођењу нашег народа неће никада престати.
Крај 16. века је управо по томе карактеристичан, јер се коначно схватило да није
све изгубљено, да се до слободе може доћи. Буне и устанци Срба неће престати у
будућих скоро три стотине година, а почели су управо у време пећког патријарха
Јована Кантула. Турци, наши освајачи, прекинули су тако наш духовни, државни и
културни развој неколико векова. Године 1594. дошло је до устанка Срба у Банату.
Устаници су на својим устаничким заставама носили иконе са ликом светог Саве
Српског. Сличан устанак избио је у околини Пећи, у Метохији, а 1597. год. у
Херцеговини. Сви ови устанци су, додуше, крваво угушени. Вршачки епископ свети
Теодор, који се нашао на челу устаника у Банату, жив је одран Београдски
Синан-паша наредио је спаљивање моштију светог Саве на Врачару у Београду 27.
априла (10. маја) 1594. годиие. Патријарх Јован Кантул такође је платио главом -
убијен је у Цариграду крајем 1613.године. Патријарх Пајсије Јањевац (1614-1647)
у том погледу био је обазривији. Видео је да се отворено не може Турцима
одулрети. Окреће се Русији, одакле све чешће стиже помоћ у књигама и
драгоценостима. Као црквени поглавар, настоји да духовно крепи и јача народ да
сасвим не клоне духом. Ради много на књизи, вршењу редовних богослужења. Написао
је Житије и Службу последњем цару Немањићу, Урошу ("нек се знаде да смо
царевали"), и Службу светом Симону (краљу Стефану Првовенчаном). Понекад и само
подсећање на славну прошлост и наше велике личности, загрева наду и олакшава
тужну и тешку садашњост. Патријарх Пајсије је управо на томе радио. И видеће се
касније, имало је то добрих резултата.
Жртва турске освете био је патријарх мученик Гаврило I (1648-1655).
+ СЕОБЕ +
Веома тешке последице по наш народ и Цркву имао је аустријско-турски рат, који
се водио у време пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића (1674- 1690;+1706).
Турци су 1683. год. угрозили и сам Беч, и били су на прагу Средње Европе.
Захваљујући помоћи Пољака, Турци су одбијени. Генерал Пиколомини је 1689.
потиснуо Турке до Скопља. То је охрабрило Србе и самог патријарха да се придруже
Аустријанцима. Међутим, убрзо је уследила турска контраофанзива, пред којом Срби
узмичу у Великој сеоби 1690. год., када је Саву и Дунав са патријархом Арсенијем
на челу прешло око 40.000 људи. Аустријски цар Леополд I примио их је на своју
територију, гарантујући им верске и националне слободе у специјално издатим
привилегијама. У потоњој својој историји, на територији Аустрије и Угарске Срби
ће морати више пута да се боре за остварење верских и националних слобода, јер
је Аустрија као римокатоличка земља имала увек јасне планове да Србе однароди и
покатоличи, што се може видети на многим конкретним примерима.
У време аустријско-турског рата 1737-1739. год., Срби ће, нажалост, доживети
сличну судбину. Пећки патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента (1728 -1737)
такође се преурањено понадао свом ослобођењу од Турака и повео народ на устанак.
Међутим, ни овога пута, као ни раније, а нажалост и много пута касније, помоћи
Србима од Аустрије није било. Он је морао са народом у сеобу. Турска освета је
овога пута била страшна. Паљени су и рушени манастири и цркве;
Богородица Љевишка у Призрену је постала џамија, у манастиру Манасији црква је
претворена у шталу за турске коње; Срби су као робље продавани на пијацама
Европе и Азије, вршена је присилна исламизација у Љуми, Пећи, Ђаковици, у
Опољској и Горској Жупи...
На питање како је Црква уопште живела и опстала под Турцима, може се једноставно
одговорити:
живела је сходно положају обесправљене хришћанске раје или неверника. Као и у
свим исламским државама све до данас, хришћанско становништво нема иста права са
мухамеданцима. Свештеника и монаха у народу било је веома мало, цркава и
манастира такође.
Турци, по начелима Курана и шеријатског права, нису дозвољавали градњу нових
хришћанских богомоља. Дотрајале цркве и манастире хришћани су уз велике тешкоће
и после специјалних дозвола могли обнављати, али их нису смели проширивати.
Многе цркве су претваране у џамије, а тамо где су оронуле и пропале. сасвим су
рушене, а материјал је служио за градњу џамија или јавних објеката. Наш народ је
ретко, само о великим празницима, био у прилици да иде у оближњу цркву или
манастир. Тако су углавном задовољаване неке основне верске потребе. Свештеници
и монаси су се у одређено доба године кретали по народу вршећи требе. Тамо где
није било свештеника, нити манастира у близини, домаћин породице је често по
нужди преузимао на себе улогу неке врсте домаћег свештеника (за задушнице; за
крсне славе - ломљење славског колача...). Отуда је код Срба улога крсне славе,
домаће породичне славе, веома велика и драгоцена, а у неким моментима слава је
замењивала скоро цео духовни и црквени живот у нашем народу.
Црквеност се на многим местима у правом смислу речи изгубила: остала је слава,
често више као обичај
Сем главних немањићких задужбина. под Турцима су се највише очувале оне цркве и
манастири КОЈИ су били смештени у забитим и неприступачним крајевима. Велики
манастири су и под Турцима остали снажни духовни центри, чију аутономију Турци
углавном нису дирали сем услед узимања редовног харача, с обзиром на то да су
манастири имали велика имања. Народ је ишао на поклоњење нашим светитељима, чије
су мошти љубоморно чуване: у Студеницн -светог Симеона. у Милешеви - светог
Саве, у Дечанима - светог Стефана Дечанског, у Раваницн - светог кнеза Лазара, у
Крушедолу - мошти светих Бранковића... У манастирима су редовно вршена сва
богослужења, монаси су колико-толико били писмени. а и друге су описмењавали, и
колико су могли учили их вери и духовном животу. Говорили су и писали о некада
славној српској прошлости и нашим великим и знаменитим прецима -владарима и
светитељима. Вековима су веома поштовани, поред наведених светитеља, и света
Петка Парскева, свети Јоаникије Девички у манастиру Девичу, свети Василије
Острошки Чудотворац и други.
И у тако тешким временима свештеници и монаси једини нешто чине на плану
духовности и културе уопште. Тако јеромонах Макарије набавља из Венеције
штампарију за Ђурђа Црнојевића на Цетињу, која ради од 1493. до 1495. године као
прва штампарија на словенском југу. Штампарије у првој половини 16. века раде и
у другим нашим манастирима, истина веома кратко и нередовно. Тако су штампарије
имали манастири Рујан (1537),Грачаница (1539), Милешева (1544), Мркшина Црква
(1566). И поред ових штампарија, и даље се преписивало и украшавало руком.
У време турског ропства није било ни минималних услова за богату ктиторску
делатност, градњу и осликавање цркава. Радило се скромно, према економским
могућностима поручилаца. Дела иконописа углавном опонашају старо сликарство,
мада је било веома талентованих сликара и мајстора попут Лонгина или Георгија
Митрофановића.
+ УКИДАЊЕ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ +
После Велике сеобе Срба 1690. год. може се кроз историју пратити живот наше
цркве и народа, не само у Турској него и на широким просторима Аустрије. Стање
Цркве и народа у Турској после великих сеоба било је још теже. Становништво се
бројно смањивало. Двојица патријарха су морали да побегну у Аустрију. Турци су
изгубили свако поверење у српско свештенство. Такво рђаво стање користе Грци.
Када се патријарх Арсеније IV Шакабента иселио у Аустрију, Грци фанариоти из
Цариграда утицали су на турску Порту да за патријархе у Пећи доводи махом Грке.
Тако је доведен Јоаникије Караџа (1739-1746). Ово је чињено под изговором да се
Србима помогне, али је управо било супротно.
За кратко време у Пећи се од 1752. до 1765. год. променило осам патријарха, од
којих су петорица били Грци. У Цариграду су се гомилали и увећавали дугови Пећке
патријаршије које није имао ко да врати. Последњи патријарх Србин пред укидање
Патријаршије био је Василије Бркић (1763-1765), али је протеран на Кипар као
непријатељ Турака. Наследио га је Калиник II (1765-1766). такође Грк. Он је
учинио један непримерен гест: поднео је оставку на место пећког патријарха и са
још пет епископа приложио молбу у којој је тражио од цариградског патријарха
Самуила Ханцериса да се укине Пећка патријаршија. Као разлог навео је велике
дугове. Патријарх Самуило је у то убедио султана који је 11. септембра 1766.
год. издао ферман којим се Пећка патријаршија укида и ставља, односно потчињава
Васељенској патријаршији. "Од сада се укида и само име Пећке патријаршије", а не
дозвољава се ни под којим условом њена обнова у будућности. После само годину
дана, иста судбина је снашла и Охридску архиепископију. Овакво стање трајало је
у Српској цркви све до 1920. год. када је враћено достојанство патријаршије.
За Српску цркву су настали тешки дани. Сви Срби еписколи су уклоњени. За
епископе су у Србију доведени Грци, такозвани фанариоти (по Фанару, градској
четврти у Цариграду, односно Истанбулу, где је била резиденција васељенског
патријарха и где су махом живели имућни Грци), који углавном нису имали много
разумевања за Србе. Многи од њих, иако су по више година провели у Србији, нису
знали српски језик.
+ СРПСКА ЦРКВА ОД 1766. ДО 1920. ГОДИНЕ +
После насилног укидања Пећке патријаршије Српска црква се нашла у веома тешким
приликама, како духовним тако и политичким. Српска држава већ неколико векова не
постоји. Постоје српске земље и српски етнички простори који су у границама
Отоманске империје, Аустрије, Угарске, или Млетачке републике. Што је још
трагичније, црквена самосталност коју је стекао свети Сава 1219. год, сада је
изгубљена. Народ и Црква су се у целини нашли у много тежем положају него
раније. Требало је размишљати и радити стрпљиво и упорно на васкрсу српске
државе и обнављању црквене самосталности аутокефалије. Биће то веома тежак,
мукотрпан и дуг процес који ће трајати више од сто година.
Након укидања Патријаршије, када је реч о Српској цркви, њен живот и постојање
се може пратити у више српских области које су Срби настањивали. Изван граница
Турског царства постоји Карловачка митрополија, затим Црногорска митрополија,
Српска црква у Далмацији, у Босни и Херцеговини, у Јужној Србији и Македонији.
Овде сада следи укратко преглед свих ових црквених јединица са кратким
историјатом све до коначног васпостављања Српске патријаршије 1920. год. у
Краљевини Југославији.
Србија
У матичним српским земљама под турском влашћу од 1766. до 1830. год. епископи су
били по народности Грци. У нашем народу су добро познати лод именом "фанариоти",
и нису били заинтересовани за потребе и проблеме Срба под Турцима, за њихове
ослободилачке тежње, које су свакако ишле и за тим да Срби имају своје домаће
епископе Србе, а не странце. Фанариоти су форсирали грчки богослужбени језик, а
често су и сами били приморани да више заступају интересе Отоманског царства
него српске народне интересе. Наше домаће ниже свештенство у том периоду било је
још необразованије; јер о њему нико није водио рачуна. Верски живот народа је,
такође, нагло опадао. Епископи Грци су више водили рачуна да изврше финансијске
обавезе према Порти и да се обезбеде лично него да брину о духовним потребама
Срба под Турцима.
За Србе је била велика срећа што Је "болесник на Босфору" почео одавно да умире.
У Европи се већ дуже времена глобално решавало такозвано "источно питање"
односно шта и како даље после протеривања Турака из Европе и са Балкана. Српски
устанци, Први 1804. год. под Ђорђем Петровићем и Други под Милошем Обреновићем
1815. године, приморали су Турску да 1830. год. званично призна сриску
државност, први пут обновљену после пада Деспотовине 1459. године, Србија је
постала кнежевина са Милошем Обреновићем на челу. То је био први објективни
предуслов да Срби размишљају и о обнови своје црквене самосталности коју им је
узела Цариградска патријаршија. Први корак у том погледу био је тај што је на
захтев кнеза Милоша 1831. Цариградска патријаршија признала Србима црквену
аутономију, а из Србије повукла све епископе Грке који су у време оба устанка
долазили у директан сукоб са устаничким вођама.
Први митрополит обновљене Србије био је Мелентије Павловић (1831-1833).Пре тога
он је био архимандрит манастира Враћевшнице и истакао се у устанцимачак и као
ратник. Храбрио је учеснике и лично учествовао у неким бојевима са Турцима. То
су чинили и многи други свештеници попут поп Луке Лазаревића. Матеје Ненадовића,
Хаџи Ђере и Рувима, св. ђакона Авакума, св. Игумана Пајсија и других. Мелентије
је убрзо дошао у сукоб са кнезом Милошем и изненада умро, али је остао у народу
упамћен као велики родољуб спреман да се жртвује за опште народне интересе
Митрополит Петар Јовановић (1833-1859) дошао је из Карловачке митрополије, имао
је солидно богословско и опште образовање, тако да је могао да ради на црквеном
уређењу на прави начин. Српској цркви, тек изашлој из турског ропства, тада је
требало скоро све: црквено законодавство, увођење црквене администрације,
односно матичних књига, брига о свештеничком и монашком подмлатку, школовање
учитеља и свештеника, отварање школа и просветних завода. Све то ради митрополит
Петар. Брине о књигама и уџбеницима и о наставном и просветном кадру тако што
талентоване и вредне младиће шаље на школовање у Русију. Истина, у свему томе
имао је подршку кнеза Милоша и кнеза Александра. Обнављане су цркве и манастири
широм Србије. Осетио се један полет и ентузијазам у сваком погледу. Вековни сан
о слободи и о животу на своме почео се остваривати у правом смислу те речи.
Године 1859. у Кнежевини Србији долази до династичке смене на престолу после
Светоандрејске скупштине. После више година изгнанства, дошао је сада већ стари
кнез Милош на своју другу управу Србијом (1859-1860). Митрополит Петар није смео
да га сачека. Напустио је Србију. Наследио га је његов ученик, тада епископ
шабачки Михаило Јовановић. који је завршио Кијевску духовну академију.
Михаило је дуго управљао Српском црквом (1859-1881;1889-1898). Наставио је
плодан рад свог претходника. Посебно је радио на унапређњу црквене и духовне
просвете на образовању свештенства, писао је уџбенике, истакао се као
проповедник и црквени пастир, добар организатор и велики радник на пољу
националних интереса нашег народа који је још увек био под Турцима (Јужна
Србија, Македонија, Босна и Херцеговина...). У његово време Српској цркви је
враћена црквена аутономија. Србија је на Берлинском конгресу 1878. год.
међународно призната за независну државу. Следеће, 1879. године и Црква је у
Кнежевини Србији стекла аутокефалност и међуцрквено признање. Митрополит Михаило
Јовановић дошао је у сукоб са српском владом због настојања владе да се не
основано меша у унутрашње чисто црквене послове, а и због владине отворене
проаустрнјске политике. Морао је да напусти Србију (1883-1889). Србија је
постала краљевина 1882. год., и Срби су први пут после Косовске битке обновили
своју краљевину са краљем Миланом Обреновићем на челу.
Изгнани митрополит Михаило је био обишао Свету земљу - Свету гору, а пет година
је провео у Русији. Након абдикације краља Милана (1888), митрополит се враћа у
земљу и наставља рад (1889). Радио је на организовању црквеног и парохијског
живота, образовању учитеља и свештеника, писао је збирке проповеди и беседа,
преводио са руског језика богословске и литургијске књиге, оснивао је
добротворне фондове за помоћ сиромашним свештеницима, њиховим удовицама и
сиротој деци, слао је монахе на школовање у Русију, штампао књиге, стипендирао
ученике и студенте. Био је одушевљеи идејом словенства на словенском југу и као
такав познат у ондашњем свету.
У Краљевини Србији почетком 20. века, Црква која је словила као Београдска
митрополија са неколико епархија, доживела је духовни полет у сваком погледу. У
време балканских ратова и Првог светског рата (1912-1913. и 1914-1918) преживела
је тешке губитке и невоље заједно са својим напаћеним народом. Са оптимизмом је
дочекала ослобођење 1918. год, и васпостављање Патријаршије.
+ Карловачка митрополија +
Карловачка митрополија има свој почетак на просторима Аустријске царевине после
Велике сеобе 1690. године. Прву организацију Српске цркве у Аустрији извршио је
први избегли патријарх Арсеније III Чарнојевић на основу привилегија које је
добио за свој народ од цара Леополда I 1690.1691. и 1695. године. Први назив за
тамошњу цркву је Крушедолска митрополија, јер је седиште било у манастиру
Крушедолу од 1708. до 1713. године. Назнв Карловачка митрополија постоји после
1713. кад је седиште пренето у Сремске Карловце. Карловачка митрополија је од
самог почетка била под духовном јурисдикцијом Пећке патријаршије. Наиме, пећки
патријарх Калиник I дао је аутономију Карловачкој митрополији.
Организовање и живот српског народа и Цркве у Аустрији нису били лаки. Требало
је под тешким околностима сачувати, пре свега национални идентитет и православну
веру у веома јакој рпмокатоличкој држави. Наш народ је од самог почетка био
суочен са духовном опасношћу од уније, која је, нажалост, у неким местима
насилно и спроведена, нарочито у Марчанској епархији. Епископи и свештеници се у
таквој ситуацији сналазе како могу. Ослањају се, у првом реду, на Русију, одакле
стижу поклони у књигама за потребе наших цркава и манастира, долазе и први
учитељи (Суворов и Козачински) који оснивају прве наше школе. Аустрија није радо
и благонаклоно гледала на српске везе са православним Русима и чинила је све да
их спречи. Настојала је да својом просветном, црквеном и државном политиком
укине Србима све дате привилегије, да Србе потчини мађарским и аустријским
феудалцима. а римокатоличка црква би већ учинила свој део посла превођења у
римокатоличанство.
Срби су као војници-граничари или крајишници чували јужне делове аустријске
границе према Турској и уживали су толеранције све док су били потребни као
војници. Када је царица Марија Терезија, на захтев мађарских феудалаца, укинула
Потиско-поморишку војну границу (подручје реке Тисе и Мориша), Срби су били
веома незадовољни својим новим статусом кметова (кмет - сељак без земље, зависан
од феудалаца. господара). Око сто хиљада Срба граничара са својим породицама
иселило се између 1752. и 1764. године у Русију. Тамо су основали посебне српске
области, које су се по њима звале Славјаносербија и Нова Сербија у данашњој
Украјини. Тамо су се убрзо претопили у Русе, тако да данас такорећи не постоје
никакви трагови о животу Срба. Тадашњи карловачки митрополит Павле Ненадовић
чинио је све да помогне своме народу, да спречи масовно исељавање у неизвесност
и да спречи колико је то могуће присилно унијаћење. Спречио је унијаћење Румуна
у северној Угарској и Ердељу. Али је у то време, нажалост, извршено унијаћење
Срба и уништење манастира Марче. Срби су поунијаћени у Жумберку (крај јужно од
Самобора у Хрватској). Унија је спроведена уз помоћ војних власти, физичким
малтретирањем и свештеника и народа. Било је, додуше, примера где се обичан
римокатолички верујући народ противио насилном превођењу православних у
римокатолицизам. Тако у позној Северинској буни 1755. год. са Србима учествују и
Хрвати. У молби царици они кажу, да се њима омигући "обојег закона (вере) грчког
и римског да живе у љубави као и до сада, а трећег закона, уније. не можемо
имати међу собом..., јер ови трећи су само за једну велику конфузију и неслогу".
Из овог се може видети да православни нису трпели од обичног народа, већ од
специјално припремљених римокатоличких "мисионара", који су крштавали већ
крштене и затирали им православни духовни идентитет и националну припадност. То
је, нажалост, чињено на начин који није примерен хришћанима.
Цела историја Карловачке митрополије представља борбу Срба да очувају
православље и да опстану као народ. национална мањина у великој аустријској
држави. У томе се посебно истакао митрополит Павле Ненадовић (1749-1768), а
затим митрополит Стефан Стратимировић (1790-1836). Сви су се они залагали за
своју Цркву, школу и народ. Стратимировић је помагао и устанике у Србији 1804. и
1805. године. Дугорочна гаранција опстанка било је неговање националне културе и
просвете отварање српских школа. У Сремским Карловцима отворена је гимназија, а
1794. год. и богословија, која је кроз цео 19. век школовала образоване
свештенике не само за потребе Карловачке митрополије. То је време процвата
фрушкогорских и других манастира. Штампају се књиге, излазе први српски часописи
[Летопис Матице српске) и новине, раде познати српски сликари и иконописци,
књижевници и песници... Све се одиграло под окриљем Цркве као најчвршћег и
најпоузданијег гаранта опстанка, и духовног и материрлног живота.
Карловачка митрополија ће у време митрополита Јосифа Рајачића (1842; 1848-1861)
постати патријаршија, а српски народ у Угарској добиће своју Војводину. Такво
стање ће остати до окончања Другог светског рата и васпостављања Патријаршије.
Током два века аутономног постојања, Карловачка митрополија се организовала на
основу привилегија које је добила од Аустрије. У време цара Јосифа II, а пре
тога царице Марије Терезије и реформи које су они спроводили у држави, положај
Срба и њихове Цркве посебно је регулисан. Црквено-народни сабор из 1769. год.
донео је одлуке о свом положају које су ушле у такозвани Регуламент, а затим у
Деклараторију објављену 1779, којом је живот Карловачке митрополије уређен све
до 1868.године, када је цар Фрања Јосиф I издао Краљевски Рескрипт, који је био
на снази све до уједињења цркава 1920. године.
Срби у Аустроугарској монархији надживели су и као народ и као Црква то царство.
Успели су да се за више од две стотине година добро организују на националној
основи, али и на духовном плану. Сремски Карловци су дуго словили као "српски
Сион", Нови Сад као "српска Атина". Српске школе, богословија, гимназије,
учитељске и друге школе, биле су на нивоу сличних установа У Аустроугарској.
Угледни тамошњи Срби трговци, привредници, писци, ствараоци уопште, чинили су
део тог света где су живели, али су настојали да сачувају свој духовни и
национални идентитет.
+ Црногорска митрополија +
Године 1499. Турци су после више покушаја успели да савладају отпор владарске
породице Црнојевића и да подручје Црне Горе припоје Скадарском санџаку. Турци
нису никада потпуно овладали српским племенима у црногорским брдима, која су,
додуше, плаћала Турцима порез, али ни то није обављано редовно, па је често
долазило до сукоба. Оно што је за тадашњи народ било тешко јесте чињеница да су
многи из појединих племена примили ислам. Проблем потурица није био мали. Зато у
време митрополита Данила Петровића Његоша, почетком 18. века долази до такозване
истраге потурица (то је инспирисало Петра Петровића Његоша да напише Горски
вијенац) и до више битака са Турцима. Позната је битка код Царева Лаза 1712. у
којој су Турци лоражени. Тада је спаљено Цетиње са манастиром. Од Тада почиње
ослањање Црне Горе на Русију и њену помоћ, како у економском тако и у политичком
погледу.
Митрополита Данила је наследио синовац, митрополит Сава, који није био борбеног
духа. У управљању Црквом и народом у Црној Гори помагао му је синовац, будући
митрополит Василије. Василије је због црквених и и народних послова три ггута
ишао у Русију. Тамо је и умро 1766. године. За Цркву у Црној Гори и народ био је
свакако велики губитак и укидање Пећке патријаршије 1766. године. У том смутном
и тешком времену овде се појавио мистериозни човек који је носио име Шћепан
Мали. Он је за себе тврдно (наравно лажно) да је у ствари убијени руски цар
Петар III. У општој пометњи, он је некако успео да се наметне за владара Црне
Горе (1767-1773). Трагично је завршио, заклао га је један Грк, плаћеник
скадарског паше. Митрополит Сава је наставио да управља и Црквом и народом.
Настојао је да се обнови укинута Пећка патријаршија, али у томе није успео. Као
и његови претходници, ослањао се на Русију.
Митрополита Саву је наследио митрополит Арсеније Пламенац (1781-1784) , а њега
свети Петар I Петровић (свети Петар Цетињски. Он је нарочито радио на помирењу и
уједињењу црногорских, често завађених племена, истребљивао је крвну освету у
народу, као и друге негативне појаве које су биле последица ропства и лошег
утицаја ислама. Митоополит Петар II Петровић Његош (+1851) познат је не само као
духовни и световни владар у Црнрј Гори, какви су били и његови претходници, него
је познат и као један од највећих српских песника. Писац је Горског вијенца,
Луче микрокосма, Огледала српског и других песничких дела. Сви митрополити су
столовали на Цетињу. Водили су и црквене и народне послове. Време у коме су
живели било је тешко: с једне стране, били су Турци, а с друге стране народ који
је требало верски, духовно и цивилизацијски просвећивати. На томе су радила.
нарочито, последња двојица митрополита. Бринули су о свештеницима и монасима,
уводили администрацију. штампали нешто од књига и водили рачуна о школству.
Митрополита Петра II је наследио кнез Данило (1851-1860). Он је уз помоћ Русије
постао наследни кнез. Није примио ни монашко ни свештенички чин. Са њиме у Црној
Гори престаје такозвани теократски начин владања (у једној личности спојена и
духовна и световна власт). Црногорска држава је проширена после ратова 1876. и
1878. Створена је још једна епархија у Црној Гори - Захумско-рашка, а после
Балканског рата обновљена је 1913. год. Пећка епархија. Црна Гора је, као и
Србија, на Бечком конгресу 1878. добила независност, односно државну
самосталност. Године 1920. Црна Гора, односно Црногорска митрополија, ушла је у
састав обновљене Српске патријаршије.
+ Православни Срби у Далмацији +
Вековима су за Србе у Далмацији духовни центри и средишта били манастири као што
су Крка, Крупа и Драговић. Они су после обнове Пећке патријаршије били под
јурисдикцијом дабробосанских митрополита као патријархових "егзарха целе
Далмације". После Карловачког мира 1699. године и Пожаревачког мира 1718,
Далмација је. уместо под турску, дошла под власт Млетачке републике. Млечани су
све православне у Далмацији сада потчинили "филаделфијском" архиепископу, који
је био у ствари унијата - признавао је римокатолицизам. Срби су се томе
противили и никада нису признали ту јурисдикцију држећи се чврсто Пећке
патријаршије. Млечани , који су на све начине спроводили и наметали унију,
једноставно су Србима у Далмацији забрањивали да себи бирају и постављају
епископе. Интересантно је да су далматински Срби 1750, год. не марећи за забране
Млечана, изабрали себи за епископа протопопа из Бенковца Симеона Кончаревића.
Симеона је 1751. год. за епископа хиритонисао дабробисански митрополит, али су
Симеона Млечани убрзо протерали из Далмације. Умро је у Русији, тугујући за
својим народом и својом Далмацијом. Написао је дело Љетопис грађанских и
црквених догађаја, које је од велике важности за далматинску историју.
Након Наполеонових освајања, Далмација је потпала под управу Француза. Тек 1810.
год. Срби су добили свог првог епископа, Венедикта Краљевића, Био је пореклом
Грк, плашљив, и када су се Французи повукли из Далмације, Венедикт је, плашећи
се Аустрије која је поново завладала Далмацијом, пристао на унију. Народ и
свештенство су се једнодушно побунили, и он је морао да побегне. Године 1828,
далматинска црква је дошла под јурисдикцију Карловачке митрополије. Долази до
наглог процвата епархије. Посебно се истакао њен епископ Јосиф Рајачић, потоњи
патријарх у Сремским Карловцима, затим Стефан Кнежевић, познат као добар
организатор, и чувени у свету канониста богослов Никодим Милаш (+1915).
У Далмацији, у Шибенику је 1833. год. почела са радом богословија, а наставила у
Задру 1841. Ова духовна школа оставила је великог трага у образовању свештенства
у Далмацији.
Године 1867 дошло је до нове поделе између Аустрије и Угарске (Мађарске).
Далмација је, према тој подели, са својим епархијама Далматинско-истријском и
Бококоторском 1874. потпала под јурисдикцију румунско-русинске Буковине, назване
Буковинско-далматинска митрополија. Такво стање је остало све до слома
Аустроугарске 1918 и уједињења Српске цркве.
Црква у Босни и Херцеговини
Ова црква је после укидања Пећке патријаршије потпала под Цариградску
патријаршију. Епископи су такође били фанариоти, Грци. Положај православних у
Босни и Херцеговини био је изузетно тежак. Букнуо је устанак 1875, године.
Берлински конгрес 1878. дао је право Аустроугарској да окупира просторе Босне и
Херцеговине. Црква је у тим крајевима тек 1880. год. након конвенције
Аустроугарске државе и Васељенске патријаршије, добила неку врсту аутономије и
право на сопствену црквену јерархију Први босански митрополит био је Сава
Косановић (1881-1885). Митрополит Сава је био веома вредан и енергичан човек.
Одмах је почео да свим силама ради на уређењу и унапређењу црквеног живота за
православне Србе Међутим, у том раду је наишао на исто тако енергичан отпор и
ометање од стране аустроугарских окупационих власти, а посебно од стране
прозелитски настројене римокатоличке цркве и министра Бењамина Калаја. ("Калај
Босну калајише" "Неста крста са три прста; неста Дина од Медина"). Митрополит
Сава је морао да напусти Босну и Херцеговину.
( крај другог дела )



на слици - зграда Патријаршије СПЦ у Београду.