Poštovanje ikona

Ava Justin Ćelijski:

Utelovljenje Boga Logosa, Koji je živi Lik, živa Ikona nevidljivoga Boga (Kol.1,15), je osnova i za naše pobožno poštovanje svetih Ikona.

Poštovanje svetih ikona postojalo je u Crkvi od samog njenog početka (o čemu svedoče freske po najstarijim hrišćanskim katakombama, još iz drugog vieka u Rimu i na grčkim ostrvima). Zato je Pravoslavna Crkva na svom VII Vaseljenskom Saboru osudila jeretike ikonoborce koji su hteli da poreknu poštovanje svetih ikona. Ovo poštovanje poriču danas i neki od sektaša, koji poriču čak i poštovanje svetog i životvornog Krsta Hristovog. Ali mi smo već videli kakav spasonosni značaj i silu za naše spasenje ima časni Krst Hristov, zbog čega sa sv. Apostolom Pavlom i govorimo, klanjajući se Krstu Hristovom: A ja Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim Krstom Gospoda našeg Isusa Hrista (Gal.6,14).

Uz časni i životvorni Krst mi pobožno poštujemo i svete ikone, najpre prečasnu ikonu Hrista Bogočoveka, pa onda i ikone Presvete Bogorodice i Svetih Apostola i Ugodnika Božjih. Jer, po rečima Svetih Otaca, poštovanje koje se ukazuje ikoni odnosi se na njen Prvolik, na Lice samog Bogočoveka Hrista po čijem liku je i sazdan svaki čovek (sr. Kol,3,10).

Ikone ni u kom slučaju nisu idoli (poštovanje idola Bog je zabranio u svojoj drugoj zapovesti datoj preko Mojsija) i mi ih ne smatramo za neka božanstva, nego samo za svete slike koje je sam Bog još u Starom Zavjetu zapovedio da se poštuju u hramu (skiniji) Hebrejskom (vidi 2.Mojs.25,10-26; 26,1-33; 5.Mojs.10,1-5). U Novom Zavetu, od otelovljenja Hristova, svete ikone se poštuju kao sveta slikovita svedočanstva prevelike tajne uobličenja Boga Logosa u telo i obličje ljudsko; one su Sveto Pismo za nepismene; one su mesto prisutnosti blagodati Božje, zbog čega su mnoge svete ikone i čudotvorne i mirotočive.




Pravoslavna Crkva poštuje ikone svetitelja, odnosno likove koji su predstavljeni na ikonama.

Ikona je grčka reč i znači slika. Na ikonama Crkva predstavlja: Gospoda Isusa Hrista, Bogorodicu, andjele i svetitelje. Poštovanjem ikona mi proslavljamo one koji su na njima i oživljavamo uspomenu na njih. Kao što iz ljubavi, poštovanja, podsećanja i uspomene čuvamo slike svoje rodbine i prijatelja, tako je slicno i sa ikonama svetitelja. Ikone su spomenici religioznih velikana, spomenici koji nas podsećaju na njih i njihov rad; vrlo jako sredstvo za religiozno-moralni život, jer bude živu uspomenu na njih i njihova dela koja zagrevaju, oduševljavaju, izazivaju i vuku da ih podražavamo.

Gledajući ikone sećamo se pobožnog života onih koji su na njima predstavljeni, i to nas pobudjuje da se ugledamo na njih i da i mi ispunjavamo hrišćanske vrline kao i oni, i nagone na topliju i usrdniju molitvu. Istina je da se čovek može moliti i bez ikona, ali one bolje zadovoljavaju ljudsku prirodu, jer je čovek sastavljen iz duše i tela, pa mu je potrebno nešto vidljivo da bi u njemu izazvalo predstavu nevidljivog i stvorilo veće molitveno raspoloženje. Svete ikone su kao otvorena knjiga iz koje se uče svi, a posebno neuki. Sveti Jovan Damaskin kaže: "Ikona je kao učitelj za proste, koji ne znaju čitati, a knjiga za pismene; ona govori pogledu, koliko reč sluhu. Ikona je kao knjiga ... koja nam pomaže da se setimo dela Božijih i svetitelja njegovih". Zato ikone treba poštovati. A poštujemo ih ako ih stavljamo u hramove, kuće i druga mesta; ako im se klanjamo; ako ih celivamo; kadimo i sveće pred njima palimo.

Ikone u Starom zavetu:

Upotrebu i poštovanje svetih ikona potvrdjuje Sveto Pismo. Sam je Bog zapovedio Mojsiju da načini kovčeg zaveta, koji je bio vidljiva slika prisutnosti nevidljivog Boga, presto Njegov, i da načini dva zlatna heruvima na kovčegu i da izveze takodje dva heruvima na zavesi koja je delila svetinju od svetinje nad svetinjama. I Solomon kada je podigao hram, postavio je dva heruvima na kovceg zaveta i mnoge na zavesama i zidovima.

U Novom zavetu:

U Novom zavetu još jasnije je potvrdjeno poštovanje ikona. U hrišćanstvu od početka ikone su u poštovanju i u upotrebi. Ovo potvrdjuju mnogi spomenici iz prvih vekova hrišćanstva. Po predanju, koje je priznao Sedmi vaseljenski sabor, sam Spasitelj je poslao svoj nerukotvoreni lik edeskom caru Avgaru. Ikone se nalaze na zidovima u katakombama, pećinama, mučenickim grobnicama i drugim mestima gde su se skupljali hrišćani na molitvu. O upotrebi i poštovanju ikona svedoče mnogi sveti oci i učitelji crkve.



Jeres ikonoboraca:

I pored tolikih svedočanstava o poštovanju ikona, bilo ih je koji su se protivili tome. Iz istorije Crkve poznato je da je borba protiv ikona trajala, sa prekidom, više od sto godina. Inicijatori borbe bili su vizantijski carevi, a motivi su bili razni. Medju samim bogoslovima bilo je i takvih koji nisu bili saglasni sa upotrebom, a naročito poštovanjem ikona. I monofiziti su bili protiv poštovanja ikona. Da se utvrdi ovo misljenje uticali su muhamedanci i pavlikijani, koji su u poštovanju ikona videli idolopoklonstvo. Ikonoborci su se pozivali na drugu zapovest Boziju i spise starih crkvenih pisaca koji su bili neprijatelji ikona. Borbu protiv ikona počeo je car Lav III Isavrijanac izdavanjem edikta 726. godine. Još žešću borbu nastavio je car Konstantin V Kopronim. No, kada je na presto došla carica Irina, ona sazva 787. godine u Nikeji Sedmi vaseljenski sabor. Odlukom ovog sabora ne samo da je dozvoljeno, nego je i korisno i Bogu ugodno upotrebljavati ikone i postovati ih. Poštovanje se ne odnosi na materiju od koje je ikona izradjena: drvo, zlato, boja i dr, već na lik koji je predstavljen na njoj. Posle smrti carice Irine počela je ponovo borba protiv ikona. Vodili su je carevi Lav Jermenin, donekle Mihailo II i Teofilo. Kada umre car Teofilo, na presto stupi njegova žena Teodora, umesto maloletnog sina Mihaila. Ona ukide borbu protiv ikona i sazva sabor u Carigradu 842. godine. Na ovom saboru osudjeni su ikonoborci i svečano proklamovani zaključci Sedmog vaseljenskog sabora. Prve nedelje uskršnjeg posta ikone su trijumfalno unete u crkve. Slaveći pobedu nad neprijateljima ikona odlučeno je da se, radi uspomene, ta nedelja slavi svake godine kao Nedelja pravoslavlja. Pored carica Irine i Teodore velika zasluga za ovu pobedu pripada Sv. Germanu, patrijarhu carigradskom, Sv. Jovanu Damaskinu, Nikiforu ispovedniku, patrijarhu carigradskom i Sv. Teodoru Studitu, a naročito monasima koji su bili veliki pobornici poštovanja ikona.
(Preuzeto iz: Dogmatika, Knjiga II, V. Rakić)




Hristos se ovaplotio...

Svete ikone jesu i umetnicka dela i spomenici kulture i opstecovecansko kulturno nasledje, ali i mnogo vise od toga: one su dokumenta hriscanske vere, vere u tajni i neprolazni smisao i bogolikost lika ljudskog, hristolike licnosti Svetitelja kao istinskih ljudi. Prvi takav istinski ljudski Lik projavio je sam Hristos. Dostojan je nase ljubavi i postovanja umetnicki lik na svetim ikonama, kroz koji se vidljivo ispoljava neprolazna lepota i dostojanstvo u licnosti covekoljubivog Gospoda Hrista kao Bogocoveka i takodje neprikosnovena vrednost i lepota neprolaznog hristolika u licnosti coveka. Svete ikone nam na vidljiv nacin projavljuju tu bogolikost i hristolikost, tj. ono sto coveka upravo i cini covekom - divnom i bogolikom zivom licnoscu, vrednom i sposobnom za vecnu lepotu, za vecni istinski zivot u ljubavi sa Bogom i sa drugim ljudima. Ljudsko bice je po svome stvaranju i naznacenju bogoliko i bogopodobno i upravo je zato Sin Boziji i postao covek, ovaplotio se i ocovecio, da bi licno pokazao i u Sebi projavio bogolepotu coveka kao najmilijeg stvorenja Bozijeg, naznacenog za vecnog prijatelja i sina Bozijeg. Svete ikone, u hramovima i po domovima, stalno nas vidljivo podsecaju na tu istinu covekoljublja Bozijeg i bogolikosti ljudske. Kao sveti umetnicki likovi, pred kojima sa ljubavlju i postovanjem stojimo, posmatramo ih, molimo se, crkvene ikone nas liturgijski uzvode ka svetom Prvoliku i Prvoobrascu - Hristu i proslavljenim na nebu Svetim ljudima, kako je to rekao Sv. Vasilije Veliki.

(Preuzeto iz: Duhovnost pravoslavlja, jeromonah Atanasije)



Oros vere Sedmog vaseljenskog sabora:

...Mi se drzimo neizmenjivo svih crkvenih nama zavestanih pisanih i nepisanih predanja, od kojih je jedno i izobrazavanje ikonickog zivopisa, jer je saglasno istoriji jevandjelske propovedi, radi potvrdjivanja istinitog i ne prividnog ocovecenja Boga Logosa ... Da se paralelno sa znakom Casnog i Zivotvornog Krsta postavljaju casne i svete ikone, koje su odgovarajuce uradjene od boja i mozaika i drugog materijala, u svetim Bozijim crkvama, na svestenim sasudima i odezdama, na zidovima i daskama, u kucama i po putevima; i to: ikonu Gospoda i Boga i Spasa naseg Isusa Hrista, Preciste Vladicice nase Svete Bogorodice, Cesnih Andjela i svih Svetih i Prepodobnih ljudi. Jer ukoliko se ove stalno posmatraju u likovnim izobrazenjima, utoliko se i oni koji ih gledaju pokrecu ka zeljenju i podrazavanju samih originala. I da se ovima odaje celivanje i pocasno poklonjenje, ali ne i istinsko sluzenje po veri nasoj, koje prilici samo Bozanskoj Prirodi, nego da kao sto znaku Casnog i Zivotvornog Krsta i Svetim Jevandjelima i ostalim svestenim posvetama, tako i u cast ovih cinimo prinos kadjenja i svetlosti, kao sto je to bio pobozan obicaj i u drevnih hriscana. Jer, cast koja se odaje ikoni (liku) prelazi na Original (prvolik), i ko se poklanja ikoni, poklanja se licnosti onoga koji je na njoj naslikan...



Beseda o pravoj veri Svetog Save iz 1221. godine:

"Klanjamo se i postujemo i sa ljubavlju celivamo svecasnu ikonu covecanskog ovaplocenja Boga Slova (Hrista), pomazanog Bozanstvom i ostavseg nepromenjenog, tako da onaj koji je pomazan verom smatra da na ikoni vidi samoga Boga, Koji se javio u telu i sa ljudima poziveo. Klanjamo se i cast odajemo i ikoni Presvete Bogorodice, i ikonama svecasnih Bozijih Svetitelja, uzdizuci oci duse nase ka Prvoobraznom Liku i uznoseci um nas na neshvatljivo i neizrecivo".