Србски владари Војводине

Још од доба краља Драгутина, почиње србска експанзија на север, највише као плод дипломатије са Мађарима. Као што нам је свима познато, Словени су били присутни у Панонији пре Мађара, који су их касније асимиловали. Православна Црква, се одржала у Београду и Сирмијуму и за време Мађарске владавине.

# Стефан Драгутин, краљ Срема (1282-1316)
# Стефан Владислав II, краљ Срема (1316-1325).
# Стефан Лазаревић, деспот Србије (1402-1427).
# Ђурђе Бранковић, деспот Србије (1427-1456).
# Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485).
# Ловро Илочки, сремски војвода (1477-1524).
# Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496).
# Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502).
# Иваниш Берислав, деспот Србије (1504-1514).
# Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535).
# Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527).
# Радич Божић, деспот Србије (1527-1528).
# Радослав Челник, војвода, владар Срема (1527-1530).
# Павле Бакић, деспот Србије (1537).
# Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540).
# Јован Монастерлија, подвојвода Срба (1691-1706).

Краљ Драгутин

Драгутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву са Београдом, Усору, Соли, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као «сремски краљÂ». Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града.

У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак.




Стефан Владислав II

Стефан Владислав II је био српски краљ (1316—1325), син краља Драгутина и мађарске принцезе Катарине.

Године 1292. године, Стефан Владислав II је одлуком мађарског суда у наследно власништво добио Славонију. После смрти краља Драгутина (1316. године), Стефан Владислав II је почео да влада државом свог оца, познатом у то време као Сремска краљевина, али га је убрзо краљ Србије, Милутин, победио и затворио. Према Дежевском споразуму из 1282. требало је да после смрти свога стрица краља Милутина преузме српски престо.

После Милутинове смрти (1321. године), Владислав је ослобођен и поново је, уз помоћ Мађара и босанског бана Шубића, завладао земљама свог оца, али је поново побеђен од стране присталица Стефана Дечанског (Милутиновог наследника) у близини Рудника. Владислав се 1324. године склонио у Мађарску. После тога земљама краља Владислава у Босни (Усором и Соли) је завладао бан Стефан II, а око Мачве су се водили дуги спорови између Срба и Мађара.

Краљ Владислав је умро у Угарској после 1326.


Деспот Стефан

Краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године).

Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао се од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало је мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније.




Ђурађ Бранковић

После Стефанове смрти (19. јула 1427.), Ђурађ је постао српски деспот. Изгубивши Београд, он је подигао на Дунаву нови град - Смедерево (због тога је назван Ђурађ Смедеревац), између 1427. и 1430. Голубачки војвода Јеремија није хтео предати свој град Мађарима, него га је дао Турцима.

Мађарски краљ је деспоту Ђурђу поклонио поседе у тадашњој Мађарској, у којима су се налазила следећа места: Земун, Сланкамен, Купиник (Купиново) и Митровица (Сремска Митровица) у Срему, Стари Бечеј (Бечеј), Кулпин, Чуруг, Свети Петар, Перлек, Песер и Петрово Село (Бачко Петрово Село) у Бачкој, Бечеј (Нови Бечеј), Арач, Велики Бечкерек (Зрењанин) и Вршац у Банату. Као и његов претходник, Стефан Лазаревић, и деспот Ђурађ је на своје поседе у Мађарској насељавао Србе. Поред поменутих поседа на подручју данашње Војводине, деспот је добио још многа места у другим деловима тадашње Угарске. Забележено је да је у Арачу живео деспотов чиновник Брајан, а у Апатину Никола Перетић.


Деспот Вук Бранковић

Деспот Вук Бранковић (Вук Гргуревић, Змај Огњени Вук), српски деспот (1471—16. април 1485), син је слепог Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. У младости је био са Турцима, који су помагали његовом оцу да добије деспотство Србије после смрти деспота Ђурђа (1458).

Када је 1465. године у Београд стигло једно турско посланство да понуди мир, био је међу њима и Вук. Ту је он прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета у Срему и околини. Веома храбар и пожртвован, Вук је стекао велики углед, који најбоље показује његово, у народу познато име, Змај Огњени Вук. Јунак је многих народних песама, бугарштица и десетерачких.

Ратовао је са Мађарима против Чеха, Пољака и Аустријанаца, а нарочито против Турака. Именован је за деспота Србије 1471. године и добио је велике поседе на подручју данашње Војводине, који су некад били својина деспота Ђурђа: Купиник (Купиново), Сланкамен, Беркасово, Бечкерек (Зрењанин), Бијелу Стијену и друге.

По легенди, основао је фрушкогорски манастир Гргетег и цркву Св. Николе у Сланкамену.

Вук је био ожењен Барбаром Франкопан. Као деспот, Вук се особито прославио 1476. године, проваливши у Сребреницу и борећи се испод Шапца и Смедерева. Нарочито је чувен његов смео поход 1480 на Сарајево. Ратовао је са успехом против Турака по Србији и 1481. године довео одатле, из околине Крушевца, око 50.000 људи, који су насељени око Темишвара. У сталној борби с Турцима, деспот је умро 16. априла 1485. године.
Ђорђе Бранковић (деспот)

Ђорђе Бранковић, у монаштву наречен Максим, српски деспот и архиепископ, родио се 1461. године. Десетак година је „јуначки храбровао на Агарене" (Турке), па је отишао у калуђере и постао монах Максим. Био је ожењен Изабелом, братаницом угарске краљице (из арагонске напуљске династије), али се, како казује у његовом житију Крушедолац из XVI века, „чиста од ње сачувао".

Титулу деспота Србије је Ђорђу даровао мађарски краљ Матија 1486. године. Деспот Ђорђе је такође у посед добио градове Купиник (Купиново), Сланкамен и Беркасово у Срему, као и друга места, која су спадала под те градове. Од 1493. године, Ђорђе је делио деспотску титулу са братом Јованом. 1494. године српски деспоти, Ђорђе и Јован, су ратовали против херцега Ловре, који је имао поседе у Срему и Славонији. У децембру 1494. године, деспоти освоје Митровицу (Сремска Митровица) и повере градску управу својим људима. Почетком 1496. године, Ђорђе се закалуђерио, а деспотску титулу је оставио млађем брату Јовану.

Можда га je у монахе одвело ондашње веровање да je од 1492. године (од седамхиљадите године по византијској ери) настао „втори век", кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Умро је као архиепископ београдски Максим 1516. године. Култ му је начињен 1523. године, у доба кад је Београд већ две године био у турским рукама и кад је турска граница, све до Мохачке битке 1526. године била сасвим близу Крушедола.

У Крушедолу, манастиру који je Максим подигао, почивао je он, деспот и архиепископ српски, и ту je створен његов култ, да би послужио за подизање духова код Срба, који су се, са Мађарима заједно, борили против Турака. У исто време, на истом месту и са истим задатком развијани су култови целе Максимове породице: и оца његовог деспота Стефана Слепог (Стефан Бранковић) (почетак његовог култа 1484. године), и мајке његове деспотице Ангелине (почела да се слави кад и Максим), и брата његовог деспота Јована (имао култ од 1505. године). Крушедолац из XVI века je у црквеним песмама славио све чланове те породице последњих Бранковића, a Мајци Ангелини и Максиму је написао и житије.

У Максимовом житију говори се и о томе како су Турци ослепили његовог оца деспота Стефана и стрица Гргура. Кад je видео своје синове лишене „зеница очних", деспот Ђурађ (њихов отац) је најпре ридао и нарицао, а затим „једва к себи бив, нареди привести мноштво Исмаилћана. Седнувши на земљу рече исклати их, док сав не огрезну у крви њиховој". Тако се о деди прича у житију унуковом и то причање je требало да огорчи српске ратнике против Турака.

Максим је волео писање. Још као деспот „саставио" je две повеље. Једна je била за Хиландар (из 1495/96. године). Садржи читаву малу похвалу Симеону Немањи и Сави. Повеља je била „рукописателена" од деспота Јована. Друга повеља je за светогорски манастир св. Павла. У њој се говори и о деспоту Ђурђу, „деди нашем", који „обнови и вздвиже" тај манастир. Ту је повељу деспот Јован само „подписао".

Стихови о Максиму је рукопис друге половине XVI века, који је раније био у Крушедолу, а сада се чува у Црквеном музеју у Београду. Он је Богородичник, а садржи и службе царици Теофани и кнезу Лазару.

Богородица je заштитница Београда од времена деспота Стефана Лазаревића, како се каже у деспотовом „завету градском" (сачуваном у изводу код Константина Филозофа). У Београду је био Богородичин манастир, седиште београдских митрополита, значи и Максима. Ту су се, све до 1521. године, чувале мошти царице Теофане.

Непосредно иза ових стихова о Максиму у заједничкој Служби Атанасију, Кирилу и Максиму налазе се занимљиви стихови о Нилу:

Паки (опет) нам златими (златним) струјами Нил,
и бесмртија тзоименик (истоименик).
молбноју (молбеним) паметују (споменом) пришд (дошавши),
добрими всхожденији (надолажењима) новодњајет,
златими струјами бесмртија подарованији (даривањима),
и пишту (храну) неодаждиму (без кише) подаје (дајући),
високим боговештанијем (слављењем бога)
Тројици (Тројице) неразделнеј државе (сили)
учит клањати се,
и истачајет (излива) бож'ствнаја ученија,
верних напајајет помишљенија (помисли),
и молит се о душах наших (за душе наше).


Јован Бранковић

Јован Бранковић, српски деспот (1496. — 1502) је био рођени брат деспота Ђорђа Бранковића, од кога је примио деспотску титулу. Од 1493. године је делио деспотску титулу са братом Ђорђем, а 1496. године, када се Ђорђе закалуђерио, титула остаје Јовану.

Деспот Јован је имао сасвим другачије погледе на свет него његов брат Ђорђе. Он је схватио као задатак свога живота не да постом и молитвом стече себи небеско царство, већ да својом војском победи Турке и да их истера из некадашње деспотовине, па да се попне на престо својих предака.

Прославио се у борбама са Турцима, својим војничким продорима у Босни, а нарочито код Зворника (Звоника). Припремао је веома опсежне планове да уз помоћ Млетачке републике настави борбу са Турцима до потпуног ослобођења свога народа од њих, али га је смрт спречила у томе 1502. године.

Деспот Јован је и последњи српски деспот из владарске династије Бранковића, који су се осећали као легитимни наследници „светородних Немањића“ и прихватили су се ктиторства Хиландара и других светиња чувајући свој народ и веру.


Иваниш Берислав

Иваниш Бериславић (Иваниш Берислав), српски деспот (1504-1514.), истакао се у борбама против Турака у Босни. После смрти деспота Јована Бранковића (1502. године), Иваниш се оженио његовом супругом Јеленом, те је од угарског краља добио титулу деспота Србије (1504. године).

Деспот Иваниш је од мађарског краља добио некадашње поседе деспота Јована, које је угарска влада после Јованове смрти конфисковала. Резиденција деспота Иваниша је био град Купиник у Срему. Поред деспотске титуле, Иваниш је постао и бан Јајачке бановине (1511. године), са обавезом да чува јужне границе Угарске и поверени му народ. Поред Купиника, деспот је имао седиште и у граду Броду на Сави, из кога је надгледао деспотске градове по Срему и Славонији, као и Јајачку бановину.

Пошто је служба на две стране била напорна, деспот је почетком 1513. године молио мађарског краља да га разреши дужности јајачког бана, што је краљ и учинио. Деспот Иваниш је умро 1514. године, а после тога се његова супруга, деспотица Јелена, помиње као господарица деспотских чета.

1521. године, турска војска је кренула да освоји Шабац. Пошто се Купиник, резиденција деспотице Јелене, налазио у близини Шапца, деспотица пошаље једног човека Турцима, да јави како ће се покорити султану. Султан пристане да јој поштеди земљу. Ради тачнијег споразума, пошаље султан у Купиник једног тумача, али се деспотица, међутим, предомисли, па покупи своје ствари и побегне из Купиника у Угарску, а тумача пошаље као роба угарском краљу.

Кад султан сазна за ово, наложи Бали-бегу да заузме Купиник, а Мустафа паши да заузме остале градове у Срему. После заузимања Шапца, кренуо је султан на Земун и Београд, а успут је свратио у Купиник, да разгледа напуштене деспотске дворове. Бали-бег је у току септембра 1521. разорио и спалио многа места у Срему, као Сланкамен, Карловце, Петроварадин, Каменицу, Черевић и Митровицу. Народ се у страху спасавао бекством преко Дунава испред турских чета. Деспотица Јелена се склонила на славонске поседе фамилије Берислава.


Стеван Берислав

Стеван Бериславић (1520-1526) био је син Иваниша Бериславића (1504-1514). Кад му је умро отац, имао је мање од десет година, тако да му је титула деспота призната тек 1520. (и носио је до 1526). После пораза Угара на Мохачу 1526, у Угарској су постојале две струје; једну је предводао краљ Фердинанд Хабзбуршки на чију страну је стао и српски деспот Стеван Бериславић, па му је ердељски војвода Јован Запоља, који је био вођа друге струје, одузео ово велико достојанство. Стеван је умро 1535. године.


Цар Јован Ненад

Цар Јован Ненад (мађ. Fekete Iván или Fekete Jován, Fekete Ember, Cserni Jován, Csernajevics Iván) је био самозвани српски цар, који је створио краткотрајну независну државу на подручју данашње Војводине 1526/1527. године.

Битком на Мохачком пољу 29. августа 1526 Турци су уништили војску угарско-чешког краља Људевита Јагеловића, који је и сам ту погинуо. После ове битке Угарска престаје да постоји као независна држава, а њена територија бива подељена између Турског и Хабзбуршког царства.

Краљ Људевит није имао деце, те се Угарска подели на две странке: једна странка изабере за краља Ивана Запољу, угледног угарског властелина, а друга странка прогласи краљем Угарске Хабзбурговца Фердинанда, шурака Људевитова. У борбу између ових супарника умешао се и вођа српских плаћеника, Јован Ненад, кога су савременици, због црномањастог лица, звали Црни Човек.

Не зна се тачно ко је био Јован Ненад. Он сам је тврдио да је потомак византијских и српских владара. Неки савременици су га сматрали изданком српских деспота, а други човеком ниског рода. Неки извори казују да је рођен у години звери 1492. Постоји веровање да је од те године (од седамхиљадите по византијској ери, 5508+1492=7000, настао втори век, кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Он се одмах после Мохачке битке појавио између Тисе и Дунава на челу једне српске чете, за кратко време протерао је Турке из Бачке и загосподарио над целом Бачком, као и над деловима Баната и Срема. Тиме је створио једну привремену независну државу, за чију је престоницу изабрао Суботицу. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара.
Војска му је бивала сваким даном све већа и почетком 1527. године бројала је око 15.000 људи. Када су његови противници заузели Суботицу, Цар Јован Ненад је пренео своју престоницу у град Сегедин.

У први мах Цар Јован Ненад је пристао уз Запољу, али мађарски племићи, чија је имања по Бачкој присвојио, удаљише Запољу од њега, те он почетком 1527. године пристане уз Фердинанда. Борбе око угарског престола сматрао је Цар Јован Ненад само привременим занимањем, а главним задатком сматрао је борбу против Турака за ослобођење српских земаља. Фердинанд се налазио у првој половини 1527. изван Угарске, припремајући се за борбу против Запоље, који је у то време слао једну војску за другом против Цара Јована Ненада, да га уништи пре Фердинандова доласка у Угарску.

Прву Запољину војску, под вођством Владислава Чакија (Csaky), поразио је Цар Јован почетком априла, а у покољу погине и сам Чаки. И другу војску краља Запоље, под вођством ердељског војводе Петра Перињија, победио је Цар Јован крајем априла код Селеша (Селешка битка) на Тиси, а Перињи се с муком спасао. Трећа војска, целокупна снага Ердеља и горње Угарске, под вођством Перињија и бискупа Цибака, однесе, крајем јуна, на Седфалском пољу победу над царевим четама. У крвавом покољу паде око 8.000 царевих људи.



У року од месец дана цар се опет прибрао од страшног пораза и попунио је проређене редове својих чета. У то време је ушла у Угарску и Фердинандова војска, те Цар Јован крене њој у сусрет. Успут је свратио у Сегедин, где га из заседе смртно рани пушчаним зрном један Запољин присталица, те цар умре од ране 26. јула 1527. у Торњошу, недалеко од Сегедина. Војска Фердинандова наиђе на слаб отпор, јер су Запољине чете биле проређене и изморене борбом против Цара Јована, те Фердинанд за кратко време протера Запољу из Угарске. После смрти Цара Јована, његова војска се за кратко време расула, и то је био крај и његове државе. Како тврди Веселин Џелетовић (Последњи српски цар - Јован Ненад, Поета - Београд, 2007), од појаве цара Јована Ненада Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића, патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама Народних Сабора, нарочито Темишварског Сабора из 1790, на чувеној Мајској Скупштини 1848, и Благовештанском Сабору 1861. у Сремским Карловцима.

Током времена, Цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: „Твоја је мисао победила“.

Према Алекси Ивићу (Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929), главна заслуга цара Јована лежи у томе што је он први дошао на мисао да на земљишту јужне Угарске створи засебну покрајину словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник данашње Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Угарској, није више могла да се уништи.


Радич Божић

адич Божић (? - септембар 1528) је војвода и српски деспот у Угарској. Прешавши првих година XVI века из Османске Империје у Угарску добио је од краља Лудовика II у посед градове Шољмош и Липово.

Учествовао је у угарско-српској војсци која је 1502 код Рама прешла у Србију и запалила Кладово, Видин и Никопољ.

Године 1522. постао је заповедник флоте од 500 шајки. Заједно се Палом Томоријем потукао је 12. августа 1523 код Манђелоса у Срему босанског пашу Ферхата. Иако болестан и стар, после Мохачке битке разбио је једно оделење турке војске код Титела као што је потукао једну одабрану турску чету пред Мохачку битку код Петроварадина 1526. године. Поред "цара" Јована важио је за најугледнију српску личност у Угарској.

У сукобу после угарског пораза на Мохачу (1526) између краља Фердинанда Хабзбуршког и војводе Јована Запоље, он се ставио на страну Јована, од кога је 1527. добио високо достојанство (титулу) - Српског деспота у Угарској.

Павле Бакић

Павле Бакић (?-1537) прешао је из Србије са Венчаца ("Земља Бакићева") са петорицом браће и око 1.000 ратника у Угарску, где је био заповедник српских пешадијских, коњичких и шајкашких чета. После пораза хришћанске војске код Мохача 1526, у борби за угарски престо био је на страни војводе ердељског Јована Запоље, али кад је он побеђен од краља Фердинанда Хабзбуршког код Токаја 1527, с њим се измирио Павле Бакић и он му је подарио титулу српског деспота у Угарској. Покушај краља Фердинанда да протера Турке из Славоније, са српским деспотом Павлом на челу, није успео. Не могавши да освоји од Турака Осијек, повлачио се према Ђакову, где је код Горјана у боју (1537) са Османлијама деспот Бакић погинуо. Његову главу је Мехмед-паша по своме сину послао у Цариград.


Стефан Штиљановић

Св. Стефан Штиљановић (? — 1543), последњи кнез паштровски, добротвор и српски светитељ.

Своје порекло води из Приморја, из Паштровића. Све имање је оставио народу својем и отишао у Срем 1498. године због сукоба са Млечанима. У Срему столовао је у граду Моровићу. Народна традиција приказује деспота Стефана Штиљановића као најузорнијег хришћанског владара и за њега везује многобројна племенита дела, као и јуначку борбу против Турака. Приликом борбе за угарски престо између краља Фердинанда и војводе Јована Запоље нашао се на страни Фердинандовој. Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији, као и град Валпово где је владао. Сматра се да је умро, највјероватније, око 1543. године. Сахрањен је у манастиру Шишатовцу у Срему, а од СПЦ уврштен је у ред светитеља. У јесен, 17. октобра сваке године се помиње и слави његово име. Његове св. мошти налазе се у Саборној цркви у Београду.

У манастиру Шишаштовац је постојао је култ св. Стефана Штиљановића. У Панагирику манастира Шишатовац из 1545. године постоји један кратак запис који каже: "Ова света и божанствена књига која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стафана Штиљановића, српског деспота".


Јован Монастерлија

Јован Монастерлија (16??-1706), подвојвода Хабзбуршке монархије и војни заповедник. Истакао се у борбама против Турске, у Великом бечком рату (1683-1699). После Велике сеобе Срба 1690. године у Хабзбуршку монархију, именован од стране цара Леополда за подвојводу 1691. Као заповедник српске милиције, истакао се у бици код Сланкамена 16. августа 1691. Године 1697. Монастерлија добија заповедништво над Петроварадинском тврђавом и задатак да изгради понтонски мост преко Дунава. После Карловачког мира 1699. повлачи се и од цара добија имања. У службу поново ступа 1703. када је кнез Ердеља, Ференц Ракоци, подигао устанак против Хабзбуршке монархије. За заслуге у овом рату он добија чин пуковника. Непосредно пред смрт цар му додељује задатак да српску милицију прикључи у регуларну аустријску војску. Приликом војног похода на Велики Варадин, умире од задобијене ране приликом лова.