уторак, 06. јул 2010.

Крајина кроз историју


Krajina

Geografski pojam Krajina su predjeli od rijeke Vrbas na istoku do Jadranskog mora na zapadu i od rijeke Save na sjeveru do Livanjskog i Duvanjskog polja na jugu.
Avnojskim granicama Krajina je podijeljena na dvije oblasti:

* istocno od rijeke Une je podrucje Bosanske Krajine,
* a u zapadni dio Krajine (od Une do Jadranskog mora) spadaju Banija, Lika, Kordun, dio Dalmacije (Kninska Krajina, Bukovica, Ravni Kotari).

***********************************************************************************

Кад би Уна, а и Сана знале Колико су Срба прогутале! Колико је око Сане врба Још је више побијено Срба!“
Ово су речи тужбалице која се певала у току рата и непосредно после њега, а која се односи на историјско искуство Срба у Босанској Крајини. Познат је план Анте Павелића, који је он излагао својим присталицама, да ће по преузимању власти дати својим усташама рок од три месеца и одрешене руке да би се „хрватски животни простор“ очистио од Срба. Заиста је највећи талас убијања и покоља над Србима био у лето 1941. године. Адолф Хитлер је сматрао усташе неозбиљним и неспособним глупацима који треба да спроводе нетолерантну и безобзирну политику бар 50 година да би добили етнички чисти простор, с обзиром да је српска заједнца у НДХ исувише бројна.


Усташе су биле психолошки припремљене и добро организоване још у времену између два светска рата. Са подршком Мачекових присталица и осокољене благословима Римокатоличке цркве, одлучно су пошле у прогон Срба и православне „шизматичке“ вере. Ово последње им је давало осећање мистичног заноса и наклоности „сила провиђења“. Други светски рат не памти да је иједан немачки или италијански војник усмртио неког цивила хладним оружјем. Користећи се заштитом Сила Осовине, војне и полицијске власти Независне Државе Хрватске починиле су страховита, неописива и дивљачна нечовештва према српском ненаоружаном становништву. Пљачке, покоље, паљевине села, прогоне свештенства и рушење православних цркава упамтила је, међу осталим српским областима поклоњеним НДХ, и Босанска Крајина.
ОБРАЧУН У САНСКОМ МОСТУ

Атмосфера мржње на Србе осећала се одмах након проглашења НДХ 10. априла 1941. године. У расулу југословенске војске и њеном неорганизованом повлачењу, хрватски радикални елементи истицали су се некооперативним и деструктивним односом према још увек постојећој Краљевини Југославији. Пошто је удео Хрвата на подручју босанске Крајине било сразмерно слабији него у другим областима, самим тим је и прикривених усташких „табора“ и „ројева“ било мање. Павелић и његови сарадници трудили су се да у општу хајку на Србе укључе највећи број муслимана Западне Босне. У томе су и успели, увукавши у усташке редове нарочито муслимане Цазина, Бихаћа, Велике Кладуше и Кулен-Вакуфа. Ту су српска села окружена муслиманским насељима највише страдала.

Препознатљиви српски идентитет Босанске Крајине, њен епски дух и планинска необузданост, испољаван кроз устанак 1875. (у коме је учествовао и краљ Петар, као четнички војвода Петар Мркоњић), затим кроз отпор Аустро-Угарској (велеиздајнички процеси почетком ЏЏ века) разјаривао је усташке прваке, стожерника Виктора Гутића нарочито. Српска слободољубивост, симболизована у јунацима Петра Кочића, и неумрло наслеђе четара Голуба Бабића дошли су до изражаја и у овим тешким тренуцима западног Српства.

О Ђурђевдану, 6. маја 1941. године, дошло је до првог оружаног обрачуна између Срба и усташких јединица. Фанатични Хрвати и муслимани су пожелели да на велики православни празник нападну Србе, извређају њихова верска осећања и демонстрирају моћ и осионост. Ситуација се није баш одвијала онако како су то силници желели. Бахате усташе су поменутог дана упале у село Српско Кијево, југоисточно од Санског Моста, са намером да прекину прославу крсне Славе. Већа група сељака се успротивила и успела је да усташе истера из села. Стожер из Бања Луке је лансирао причу „да се већа група ћетника окупља и спрема отпор“, па је на Српско Кијево послат одред од 40 немачких војника, предвођен са два официра и ојачан јединицама усташког табора из Санског Моста. Немачки извештаји сведоче да су Срби наоружани примитивним ватреним, али већином хладним оружјем, њих око 1000 на броју, одбили немачко-усташки напад, убивши 3 војника Вермахта и много више усташа. Уследила је казнена експедиција, напад артиљерије и оклопних возила. Биланс је био крвав. Центар побуне, кијевски заселак Сјенокосе, нестао је у пламену. Ухапшено је 450 Срба, од тих је 27, претежно из засеока Видовићи, стрељано у зору 9. маја. Њихова су тела обешена у парку у центру Санског Моста (Душан Лукач, Устанак у Босанској Крајини, Београд 1967, стр 61-62).
РАТ ПРОТИВ СИМБОЛА СРПСКЕ ДУШЕ

Патолошка мржња коју је у себи носио др Виктор Гутић показала се и у затирању српске културе и српских обележја у Босанској Крајини. Званична Павелићева одлука о укидању ћириличког писма у јавном општењу пала је 25. априла 1941. године, а стожерник је у Бања Луци и раније почео са скидањем ћириличних јавних натписа у граду: на занатским радњама, трговинама и другим установама. Антисрпска хистерија није мимоишла историјске називе варошица Србца на Сави и Мркоњић Града јужно од Бања Луке. Први је преименован у Босански Свињар, а другом је повраћен османски назив Варцар-Вакуф, да би се затрла успомена на јуначке подвиге једног Карађорђевића. Виктор Гутић је посебну врсту мржње показао према катедралном храму Бањалучке епархије, цркви Христа Спаситеља.

Бања Лука је имала уочи избијања рата три православне цркве. Две су порушене, а трећа је претворена у унијатску „гркокатоличку“. Катедрални храм је страдао у бомбардовању 12. априла 1941. године. Немачка авионска бомба је погодила олтарски део и срушила апсиду, али се упркос оштећењу храм могао поправити. Виктор Гутић је наредио да се црква сруши. Добио је правничко срочени одговор да то није у надлежности ни црквеног суда, ни епархијског управног одбора, него црквене општине које нема за то материјалних могућности. Његов цинизам се садржи у одговору: „Ако нема пара, онда нека је руше сви српски попови са владиком на челу!“. Злотвор је са балкона Банске палате посматрао рушење саборне цркве са уживањем. Када је са скеле пао и на месту остао мртав један рушитељ, више се није могло наћи радника за овај демонски посао, па су били ангажовани затворени прекршитељи полицијског часа и затвореници бањалучког казамата, тзв. „Црне куће“ (Драгослав Страњаковић, Највећи злочини садашњице - Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945 године, Приштина 1991, стр. 172). Рушење ове цркве у Бања Луци трајало је пуна два месеца.
РУШЕЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА

Избеглице које су од средине 1941. године пристизале у Србију под немачком окупацијом, сведочиле су о судбинама својих прекодринских завичаја. Комесаријат за избеглице и пресељенике владе Милана Недића вршио је саслушавања избеглица записујући њихова сведочења. Део такве грађе чува се данас у архивском фонду Светог архијерејског синода СПЦ, а део који је истраживачима доступнији налази се у Архиву Србије. Сведок настајања овог архива српске патње, Станислав Краков, записао је: „Врло често када сам ујутро дошао у Председништво Владе, мој ратни друг Масаловић, издуженог, намрштеног лица, показао ми је руком на један ниски орман - библиотеку, чије су се преграде свакодневно пуниле све новим и новим брошурама, да их тако назовем. То су у ствари била, на по неколико десетина страна шапирографираних, у формату фолио, саслушања безбројних избеглица, које су као чудом могле да спасу живот из пакла у коме је Павелић био поглавник свих сатана. Ови повратници из ада носили су у свом потиштеном сећању још свеже слике оних ужаса којима су били немоћни очевици, уколико та сећања нису носили и на свом осакаћеном телу...“ (Станислав Краков, Генерал Милан Недић ИИ - препуна чаша чемера, Минхен 1968, стр. 182).

На основу избегличких сведочанстава до средине 1944. године, позната је несрећна судбина следећих цркава на подручју Босанске Крајине: црква у Босанском Петровцу претворена је у шталу, са њеним рушењем је започето у јесен 1941. године, а затим се стало кад су дошле италијанске јединице. Црква у Бастасима код Босанског Грахова је запаљена, у Бушевићу код Босанске Крупе такође запаљена, исто је било и са црквом у Брежанима код Приједора. Црква у Бихаћу је била тако солидне грађе да је могла одолевати вековима. Усташе су њено рушење започели на Видовдан 1941. године, а како нису напредовали у своме злочиначком подухвату, морали су да прибегну употреби мина и других експлозивних средстава. Рушењем православне цркве у Босанској Дубици руководио је римокатолички свештеник Иван Бенко, истакнут у прекрштавању православних. Прст Господњи се показао приликом рушења цркве у Босанској Градишки. Крст са куполе је пао и размрскао грађевинског предузимача кога су усташе натерале да уништава храм. Црква у Бањанима код Босанске Крупе рушена је експлозивом. Порушена је и сиромашна црквица у Буковачи код Босанског Петровца. Црква у Босанској Костајници је најпре оскрнављена, а затим запаљена. Исто је задесило и цркву у Санском Мосту. Такође је запаљена црква у Влашковцима код Босанске Дубице. У селу Гата код Бихаћа црква је изгорела до темеља, а месно гробље је преорано. У Грабовици код Јајца црква је запаљена, а у Дрвару је црква била предмет специјалне „стручне комисије“ која је извидила да храм може послужити као војно складиште. Вредне ствари су у њој опљачкане, иконостас, свештене утвари и часна трпеза. Црква у Доњем Вакуфу претворена је у шталу. Неки фратар је предводио фанатике који су почетком 1942. године запалилиправославну цркву у месту Драгељи код Босанске Градишке. У Добром Селу северно од Босанске Крупе парохијани су затворени у цркву у коју је бачено више ручних бомби. У Злоговцу и Језеру код Јајца цркве су запаљене, а црква у граду Јајцу је оскрнављена тако што је усташама служила као затвор и губилиште за Србе. Црква у Јањилима код Босанског Петровца је порушена, као и цркве истог среза у Крњеуши, Колунићу и Кулен-Вакуфу. Усташе су натерале православце да поруше своју цркву у Котор Вароши, а такође и сељане из Пркоса код Кулен-Вакуфа. Црква у Мркоњић Граду је демолирана, затим вољом усташке власти претворена у јавни нужник, да би била запаљена 12. септембра 1942. године. У Подрашници код Мркоњић Града црква је запаљена. Запаљени су и храмови у местима Међувође и Међеђе код Босанске Дубице. Фратар Алојзије Ћосић из Котор Вароши предводио је групу која је палила православну цркву у суседним Масловарама. Потпуно је порушена црква у Подгомилама код Босанске Крупе. Код Цазина су страдале цркве у месту Пишталине. Манастир Рмањ је оскрнављен, а затим је до темеља порушен немачким бомбардовањем из ваздуха 1944. године. Запаљене су цркве у Старом Мајдану, у Спасовини код Дрвара, касније у суседним Шиповљанима и Трубару, затим у Шипову и у суседним Стројицама, у Стабанџи код Босанске Крупе, у Турјаку код Босанске Градишке, у Чипулићима код Бугојна. Од бомби и мина су страдале цркве у Ивањској код Бања Луке и у Челинцу. У месту Збориште код Босанске Крупе црква је најпре оскрнављена, а у августу 1941. године у њој су Срби убијани митраљеским рафалима.

Овим се не исцрпљује мученикослов православних храмова на простору Босанске Крајине 1941-1945. године. Сви ови примери могу се наћи у публикацији, штампаној далеко од очију немачке цензуре, а објављеној 1944. године, највероватније у Београду, под псеудонимом Псуњски: „У име Христа - светиње у пламену“, стр. 27-82. Ово је након меморандума митрополита Јосифа, упућених немачким окупационим властима у Србији, први опширнији елаборат о страдању Српске православне цркве од усташког режима.

Радован Пилиповић

**********************************************************************************
Вона крајина је било гранично подручје Хабзбуршке монархије чија је функција била одбрана од Отоманског царства у средњем веку (Хрватска/Српска крајина) или у 17. и 18. веку. (Славонска крајина и Банатска крајина) до 19. века.

Сеобе Срба
Кад год је Аустрија ратовала против Турака, имала је помоћ српског народа, који је бунама и учешћем у хришћанској аустријској војсци настојао збацити турску власт и васкрснути српско царство. А после сваког мира морао је бежати из постојбине испред турске освете. Те сеобе су се одвијале у неколико праваца.
Сеобе у Славонију и Крајину
У току XV до XVIII века трају непрекидне миграције Срба у Славонију и Крајину. Процес је имао устаљену шему: на опустошена имања и напуштену земљу уз турску границу досељавају се Срби из крајева под турском влашћу. Турци досељавају Србе из унутрашњости, да запоседну напуштено подручје с турске стране. Досељени Срби првом приликом напуштају турску крајину и селе се у Аустрију, тј. Славонију и Хрватску, куда их позивају аустријски цареви, обећавајући велике повластице, јер им је потребан поуздан, храбар ратнички народ, који је уз то и домаћински. Тако је на подручју Карловачког генералата и Баније било 1768. године 125.762 српска становника, а у рату 1788–1791. прешло је из Босне у Хрватску 25.000 Срба. На тај начин су формиране српске крајине. То је друго српско домицилно подручје у авнојској Хрватској.

Војна крајина


Крајшки војници
Формирање Војне крајине почело је у XV веку, најпре као погранично подручје ради одбране од Турака. Експанзијом Турске, подручје Војне крајине се проширило на Срем, Бачку, Банат и Ердељ (Трансилванију) и добило специјалан статус под директном управом цара, тј. Беча.
Зачетак Војне крајине датира од 1435. године, када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки ојачао границу према Венецији и Босни крајишким, славонским и усорским "таборима". После пада Босне, 1463. године краљ Матија Корвин је образовао одбрамбени бедем против Турака, који је ишао линијом Врбас–Усора–Сребреник–Шабац–Београд, а 1469. оснива посебну војну област – сењску капетанију, у чијој позадини су Гацко–Оточац–Стариград и Новиград на ушћу Зрмање ради одбране од Венеције. Посаду овог низа утврђења чинили су Срби, Хрвати, Румуни, Мађари и нешто Немаца.
Након пораза Хрвата на Крбавском пољу (1493. године) Лика. Крбава, далматински крајеви и приморско залеђе остали су практично без одбране, отворени за пљачку турског башибозука. Ово је изазвало померање хрватског становништва у дубину Мађарске, Аустрије (Бургенланд) и Фурланију. Напуштена подручја насељавају Срби из турског дела Крајине. Да Срби у Војну крајину долазе као радо виђени и жељени поданици, посебно цењени, најбоље сведочи повеља Фердинанда Првог (1538.):
„...овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује...како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе...Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо...ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:
Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју...без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења...Обавезујемо се и обећајемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе..."
Овај подужи цитат је било неопходно навести, како би се јасно видела статусна разлика између Хрвата, који су живели у класичном феудалном систему, углавном као кметови, и Срба у Војној крајини, који су слободни, одговорни једино цару. Између осталих, и то је један од битних разлога за завист и мржњу коју су хрватски пургери одувек гајили и испољавали према Србима.
Цар Фердинанд Други доноси 1630. године декрет, којим целу Војну крајину изузима дефинитивно из банске управе и подводи под аустријску. Низом декрета и закона, од којих су најзначајнији "Војно-граничарска права" (1754) и "Крајишки темељни закон" (1807), регулисана су права, обавезе и поседи крајишника, која су увек била далеко већа од права хрватских сељака, кметова и пургера – али Срби су та права плаћали животима на свим ратиштима где је учествовала Аустрија.
Војна крајина је 1881. године припојена Банској Хрватској и престала да постоји као засебна целина.
***********************************************************************************

Стојан Јанковић, Стојан Митровић Јанковић (око 1635—1687, у српској народној песми чешће изговаран као Јанковић Стојан) био је један од вођа котарских ускока у XVII веку, поглавар и управник морлака, сердар Котара, каваљер св. Марка, коњички капетан, заповедник тврђаве Островице.

Стојан Јанковић је син Јанка Митровића (1613—1659), харамбаше, главног поглавара морлачке народне војске у Кандијском рату, чији отац Митар је из Жегара. Митровићи су се доселили заједно са другим Жегаранима 1647. у Будим код Поседарја на млетачкој територији

Стојан Јанковић прославио се као вођа Далматинских Срба у борби против Отоманског царства. Борио се у више ратова против Турака, међу којима су најпознатији кандијски (1645) и морејски рат (1683—1699). У фебруару 1666. је заробљен код Обровца на реци Цетини, где је у борби погинуло много Турака, између осталих и алајбегови (заповедници коњице) Атлагић, Ченгић и Бараковић. Након заробљавања Јанковић је одведен у Цариград, али је успео да се ослободи након 14 месеци.
Истакао се у борбама тзв. „Светог савеза“ против Турака. Познато је да је у борбама више пута победио турске снаге, када је убијено и више турских војних заповедника, међу којима је неке и лично посекао. Међу њима су Али-бег Дуракбеговић, Реџеп-ага Филиповић, ага Велагић, ага Пајалитовић и Ибрахим-ага Ковачевић .
За војне заслуге и показану храброст 1670. Млетачка република одликовала је Стојана Јанковића златном колајном св. Марка, вредном 100 дуката и доламом, именован је за каваљера (витеза) св. Марка и добио је поседе у новоосвојеним областима у месту Ислам са "400 гоњала земље".
Истакао се и у борбама у Херцеговини, а 1686. је ослободио град Сињ, Лику и Крбаву. Годину дана касније (1687) је погинуо током напада на Дувно.
Опеван је у народној епској песми „Ропство Јанковић Стојана“, као и у другим народним песмама.
***********************************************************************************

Први народ на Кордуну били су ратоборни Јапуди (Јаподи или Јапиди), смјеса Келта и Илира, а остаци су им први почеци Влаха. Покорио их је за римску државу Октавијан освојивши 35. пне. њихово главно упориште Метулум. У римско доба, на Кордуну је граница између провинција Далмације и Паноније. Од Сења је водила важна цеста преко Капеле. Код Модруша била је главна раскрсница (бивијум), цеста за долину Крке у Крањској и долину Глине (према Панонији) и на Уни. Кордун је већ тада пролазно, транзитно подручје. На Уни се цеста из Сења преко Капеле спаја са цестом из Солина за Сисак, која је ишла уз Уну.

Стара тврђава Франкопана, изграђена у ратовима против Османског царства
Остатака из римских времена нађено је код Св. Петра на Мрежници, па Каменског, Топуског, а на самом Кордуну код Слуња, Цвијановић Брда, Цетина и Примишља, али углавном мало.
У старо хрватско време Кордуном тече граница између Далматинске и Посавске Хрватске, затим између Хрватске и Славоније. Хрватска иде тада од мора до Капеле, а од Кордуна је већ Славонија. Тек касније, највише у вези са сеобама, помиче се назив Хрватске до Купе, па до Саве и Драве. Историчар Клаић каже о томе да је Хрватска до 14. вијека, прије Турака, сезала с југа до Пласког и Модруша. Тек од 15. вијека и особито у 16. вијеку сеже она до Купе, кад се овамо склањају племићи и народ са југа.
У оквиру краљевине Угарске ово подручје је подијељено између средњовјековних жупанија Дрежника, Горе и Горице. Као феудални господари наметнули су се кнезови Нелипићи, након њих Бабонићи, да би у 14. вијеку већина Кордуна прешла под власт кнезова Франкапана. То је раздобље густе насељености овог краја, када се развија читав низ утврђења, насеља и самостана. Најзначајнији франкапански центри су били Дрежник и Слуњ. У сјеверном дијелу Кордуна налазила се Перна (данашње село код Топуског) која је већ 1225. добила градска права, затим самостан Злат (данашње село Славско Поље) и цистерцитска опатија Топуско.
О важности овог простора у предтурском раздољу свједочи и то да се 1527. године, након Мохачке битке, у Цетину код Слуња састао хрватски сабор и изабрао Фердинанда Хабзбуршког за хрватског краља. Међутим, турска освајања су убрзо захватила и ово подручје. Након пада тврђаве Дрежник 1578. године, Кордун постаје ничија земља између Хабзбуршког и Турског царства, изложена сталним пустошењима. Иако Турци нису успјели заузети Слуњ, а 1579. је основана и нова тврђава Карловац, незаштићено становништво околних насеља се готово у потпуности исељава. Кордун је тада сасвим опустео, а до новог насељавања ће доћи тек у 18. вијеку након протјеривања Турака.

***********************************************************************************

По ослобађању од Турака, ово подручје, као ни сусједна Лика и Банија, није враћено под власт хрватског бана, већ је ушло у састав Војне крајине. Тада се врши и организирана колонизација становништва, при чему на подручје око Слуња долазе углавном Хрвати, а око Петрове горе Срби. Њихова примарна улога била је војна заштита новог система пограничних утврда према Турском царству. За разлику од средњег вијека, кад је овај простор био подијељен између више жупанија, сада се због стратешког положаја и менталитета нових становника-граничара издваја као посебна покрајина. Из тог раздобља потиче и данашњи назив Кордун (од ријечи кордон).
Кордун је остао у саставу Војне крајине (као слуњска и дјелимично огулинска пуковнија) све до њеног укидања 1881. године, када је прикључен Ријечко-модрушкој жупанији. Становништво које је имало војну улогу или се бавило дјелатностима повезанима с војском није могло преживјети искључиво од пољопривреде. Већ крајем 19. вијека почиње исељавање, које се наставило током читавог 20. вијека.

************************************************************************************
Досељавање Срба на подручје Кордуна
Кордун је ослобођен од Турака у првом великом рату Аустрије с Турском и коначно је припао Аустрији карловачким миром. Одмах по ослобођењу овог подручја почело је насељавање и овог опустошеног подручја. Ипак Турци никада нису владали цијелим подручјем Кордуна. Они су били задржани код Сјеничака, одакле се њихова власт протезала до слуњских брда, па према Плашком и Јесеници. Дио Кордуна између Мрежнице и Коране иако је био опустошен, Турци нису освојили.
Аустрија је освојила од Турака опустошену земљу. Још четири године прије Карловачког мира карловачки генерал Хеберштајн упада у Крбаву и одводи собом око 100 српских породица и насељава их око Будачког у реону Карловца. Затим сљеди досељавање још 286 породица (2.784 душе) које се насељавају око Будачког, Перјасице, Коларића и Тржића. Ово досељавање помогао је карловачки генерал Штрасолд и турањски капетан барон Фрањо Оршић. Године 1687. крајишка војска упада у предјеле око Кладуше, којом приликом је из овог краја одведено 120 српских породица, које су насељене по Перјасиции и Тржићу. Бариловићки капетан Халерштајн довео је још 120 српских породица и населио их по Коранском бријегу, Косијерском селу и Великом Козинцу. Турањски капетан барон Кулмер населио је у Тушиловићу 70 породица године 1717. Али већ године 1721. одавде су пребачени преко слуњских брда, да се не свађају око земље и испаше са старосједиоцима у Мостању и Турњу, а и да се удаље од карловачке тврђаве. Још 1689. генерал Хеберштајн издаје међашни лист и разграничава досељенике од старосједелаца, јер је долазило до честих свађа око испаше и ометања посједа.
У вријеме када је насељавано подручје око Будачког огулински капетан Кристифор Храниловић, родом из Жумберка, довео је 200 породица и населио их у Скраду, Вељуну и Благају. Подручје Војнића делимично је насељено када и предио око Доњег Будачког. Јача насељавања подручја Војнића извршена су у времену трећег рата Аустрије с Турском, када је послије Београдског мира (1739) Аустрија изгубила предијеле с десне стране Уне. Тада је велики број српских породица преселио у Банију, али их је доста стигло и у предио Војнића.
Године 1711. карловачки генерал Рабата насељава око 200 српских и хрватских породица у предјелу Раковице, између Слуња и Плитвица.
Овим би углавном било завршено насељавање Кордуна. Године 1715. међу насељеницима на Кордуну било је завладало осјећање несигурности, па је почело исељавање у доње крајеве. Није утврђено што је проузроковало ту појаву. За вријеме ових покрета становништва Карловачки генералат је изгубио 1.011 војника, што није био мали губитак.
Свиштовским миром године 1791. послије четверогодишњег ратовања са Турском добила је Аустрија на Кордуну још 15 квадратних миља од Турске. Послије овог мира на подручју историјске Хрватске Турској је остало још само 17 квадратних миља територије. То је предио око Кладуше који данас припада Босни и Хрецеговини. Поменутим миром Аустрија добива на Кордуну градове Цетин и Дрежник. Тада су насељене данашње парохије Кордунски Љесковац, Машвина и Садиловац. То су такозвана „новоселија“. Свиштовским миром Аустрија добива и такозвани лички Кордун од Небљуса до Срба. Овај предио и под Турцима је био насељен српским становништвом, па није било нових насељавања.

************************************************************************************

Лика је добила име по грчкој ријечи λύκος (ликос) што значи „вук“, а Лика је позната по томе да у њој живи много вукова.

Лика на мапи из времена Аустроугарске
У античко доба подручје Лике насељава илирско племе Јаподи. Њих је у I вијеку прије нове ере покорила римска војска, али су и даље задржали своју племенску аутономију, бавећи се номадским сточарством. Романизација овог простора је била само површна, јер је Римљанима било најважније осигурати путне комуникације. До већих промјена долази распадом царства и сеобама народа, кад се на личко подручје досељавају словенска племена (Срби и Хрвати). Они успостављају своју управну организацију, оснивајући племенске жупе Гацку, Крбаву и Лику. Постоје теорије да су након устанка Људевита Посавског у слабо насељену Лику франачки владари преселили знатан број Авара, који су се касније стопили с Хрватима. С развојем и јачањем хрватске државе, долази до пораста становништва и већег степена друштвене организације, а с тим и до подјеле старих родовских жупа у Лици. Тако настају нове жупе Бужане, Хотуча, Лапац, Пласе и друге. О порасту значења Лике унутар Угарског краљевства говори и оснивање Крбавске бискупије 1160. године, са сједиштем прво на Мрсињу изнад Коренице, а затим на Удбини. Материјални остаци из тог раздобља су незнатни, јер су већину цркви и утврђења уништили Турци. Доказ тадашњег степена развоја је и постојање штампарије у Косињу крајем 15. вијека.
Турски продори на ово подручје почињу након пада Босне (1463), да би кулминирали Крбавском битком 1493. године, у којој је уништена хрватска феудална војска. Између 1522. и 1524. турска војска заузима читаво подручје Лике, с изузетком Гацке долине и Бриња. Старосједилачко хрватско становништво тада готово у потпуности нестаје, а на њихово мјесто досељавају се православни Срби из других српских подручја, углавном из Босне, тако је у Лици знатно повећан број Срба (које су називали „Власима“, тако су Србе називали Турци што се је до данас одржало) те мањи број Хрвата који су прихватили исламску вјеру. Турци су за овај простор 1580. основали Лички (Крчки) санџак са сједиштем у Книну и главним личким упориштем на Удбини. Такво стање је потрајало све до великог аустријско-турског рата (1683-1699) у којем је под водством свештеника Марка Месића ослобођена читава Лика осим Личког Поуња.
Након протјеривања Турака , Хабзбуршка монархија ју је ставила под непосредну власт своје дворске Коморе, а затим 1714. године под управу Карловачког генералата. Тако је Лика дошла у састав Војне крајине у чијем ће саставу остати све до њезиног укидања 1881. године.
Како је Лика ослобођена од Турака у њој је било доста Срба досељених за турског времена. Сад се у Лику досељавају и Срби из Далмације, а многи који су раније пребјегли испред Турака на сјевер поновно се враћају у старе насеобине. Тако Срби из околине Оточца насељавају Вребац и комић. Пресељеници из Брлога сада насељавају Пећане и Јошан. Једна група српских породица сели се из прокика у Западној Лици у Мутилић на Удбини. Срби из Далмације насељавају Зрмању, Грачац и Медак. Мјеста у Крбави насељавају Срби из Купреса, Грахова и Кнезпоља. Велику Попину и Мазин насељавају Срби из Книнске крајине у Далмацији. У Брувно се преселила једна група породица из Дивосела и околине Госпића. Манојло Грбић помиње докуменат из ког се види како Јурај Крижанић, повјереник карловачког генерала за Лику дозвољава косињском кнезу Вукашину Милеуснићу да се са 40 српских кућа пресели у Широку Кулу.
Како су Личани у почетку пружали отпор строгом војном режиму, 1746. је основан посебна војно-управна територија Личке регименте (пуковније), да би се учврстила контрола над овим крајем. Општа милитаризација Лике, у којој је све било подређено потребама сталног ратовања, знатно ће утицати на менталитет њеног становништва.

Нема коментара:

Постави коментар